Први српски устанак (1804–1813) представља почетак Српске револуције и један од најзначајнијих тренутака у историји српског народа. Устанак је избио као реакција на страховладу дахија, који су након убиства београдског паше завели сурову власт у Београдском пашалуку. Срби, подстакнути неправдом и насиљем, организовали су збор у Орашцу, где је за вођу буне изабран Карађорђе Петровић. Иако је један од дахија, Аганлија, покушао преговорима да спречи побуну, Срби нису одустали. Већ у првим годинама борбе ослобођен је значајан део пашалука, а победе на Иванковцу, Мишару и Делиграду улиле су устаницима снагу и уверење да могу да се изборе за своју слободу.
Устанак је убрзо добио шири карактер и међународну димензију. Србија је у једном тренутку била готово потпуно ослобођена турске власти, а устаници су, уз подршку Русије, водили успешне битке против Османлија. Освајање Београда 1807. означило је врхунац устаничке моћи и наде у трајну независност. Међутим, неслога између војвода и промене у међународним односима почеле су да слабе положај устаника. Посебно је тежак ударац био Букурешки мир 1812. године, којим је Русија, након окончања рата са Турском, оставила Србе без чврсте подршке.
Суочени са надмоћним турским снагама које су 1813. из свих праваца кренуле у офанзиву, Срби су претрпели тежак пораз. Карађорђе и најугледније старешине морали су да пређу у Аустрију, а потом у Русију, док је народ поново запао под турску власт.
Иако је устанак окончан сломом, он је оставио дубок траг у националној свести и представљао темељ за наставак борбе. Само две године касније, Милош Обреновић ће покренути Други српски устанак и наставити пут који је Карађорђе започео. Управо зато данас Србија слави 15. и 16. фебруар као Дан државности, у знак сећања на почетак револуције која је водила ка стварању модерне српске државе.