Кнез Милош Обреновић (1780–1860), познат као Милош Велики, једна је од најзначајнијих личности српске историје. Иако неписмен, поседовао је политичку мудрост и такт који су му омогућили да Србију постави на мапу Европе као државу са све већим степеном самосталности. На чело Другог српског устанка стао је 1815. године и, осим војних победа, лично је преговарао са Турцима, изборивши повластице за српски народ. Његова упорна дипломатска борба резултирала је 1830. године добијањем Хатишерифа, којим је Србија добила делимичну унутрашњу самоуправу и наследно кнежевско достојанство за династију Обреновића..
Милош није бирао средства како би ојачао власт и обезбедио већу аутономију за Србију. Поткупљивао је Турке, уклањао противнике, па чак и наредио убиство Карађорђа 1817. године из „државних разлога“. Са друге стране, као прави државник, увео је бројне реформе – омогућио школовање српских младића у Европи, позивао стране стручњаке у земљу, населио опустела подручја и подстицао развој привреде. Његов стил владавине био је ауторитаран и деспотски, што је изазвало велико незадовољство старешинског слоја. Кулминација је дошла 1835. доношењем првог српског устава – Сретењског, који је брзо укинут
Супротстављен Уставобранитељима и ограничен утицајем Совјета, Милош је 1839. године био приморан на абдикацију и одлазак у изгнанство. Његове синове Милана и Михаила сачекала је тешка борба са политичким противницима, док је Србијом владао Карађорђев син Александар.
Тек 1858. године, после деветнаест година у туђини, Милош се вратио на власт, али је његова друга владавина трајала кратко – до смрти 1860. године. Упркос контроверзама и суровим одлукама, остао је запамћен као државник који је створио темеље модерне Србије и обезбедио јој повољан положај у Европи.