Пре 26 година, 9. априла 1999. године, започела је једна од најтежих и најславнијих битака у новијој српској историји – Битка за Кошаре. На обронцима Проклетија, на самој југословенско-албанској граници, око стотину младих војника, већином регрута, нашло се на удару неупоредиво бројнијег непријатеља. ОВК, потпомогнута албанском артиљеријом, инструкторима и НАТО авијацијом, кренула је у жесток напад ширине неколико километара. Циљ је био јасан – да се пробије граница, освоји Метохија и примора Војска Југославије на отворену борбу у којој би надмоћна технологија НАТО-а дошла до изражаја.
Другог дана борбе, светски медији су објавили вест да је караула Кошаре пала. Али пад те зграде није значио и пад фронта. Напротив, он је означио почетак праве епопеје. Са свих страна су стизала појачања – пешадијске, специјалне и добровољачке јединице, решене да не дозволе непријатељу ни корак даље. У паклу који је трајао недељама, где је земља горела под ударима граната и бомби, младићи у униформама су сопственим телима бранили сваки педаљ отаџбине. Око 1.200 војника сукобило се са пет до шест хиљада непријатеља, који су уз подршку најмоћније војне алијансе света успели да продру свега неколико стотина метара у дубину српске територије.
Борба је трајала 67 дана и однела 108 живота, али је њихова жртва постала бесмртна. Кошаре су постале симбол непоколебивог отпора и неслућеног херојства, доказ да се љубав према отаџбини брани и онда када изгледа да је непријатељ непобедив.
На том каменитом, крвавом бедему, српски војници су показали свету да слобода нема цену и да је могуће усправити се и пред највећим силама. Њихова имена и жртве живе као опомена и као вечни завет – да Кошаре никада не смеју бити заборављене.